Prvi ili nula!? 

-Stojim pred praznim papirom.

Nekako imam osećaj da je svako stvaranje i svaki početak morao da krene na ovaj način. Mora da postoji ideja, tvorac, delo i njegova besmrtnost ili zaborav. Zavisi koliko je kadar on sam učiniti, baš u tom momentu kad nešto klikne u njemu i odluči da stane ispred neke praznine i podari joj oblik. Vidim to kao roj ideja koji se roji u kosmosu naših misli i svakodnevno sudarajući se, po neki opiljak od njih manji ili veći se stušti i padne nam pravo na pamet, a mi čekamo svoju priliku da ugrabimo pravu i načinimo iz gomile pokušaja ono pravo delo u kojem se pronalazimo i osetimo hrabrost koju nosi usud. Dati oblik nečemu, najveći je osećaj koji čovek može da oseti. Bilo to nekim delom, gestom, rečju, pesmom, tekstom,bićem ili osećanjem. Otud valjda i ta ljubav koja je odraz savršena sinhronizacija dva bića, svesna ili nesvesna koja su toliko nesavršena, a svojim akcijama i reakcijama čine spontano savršeni spoj. Neki će to osetiti u prolazu, samo propuštenom prilikom pri kojom im je srce nakratko zatreperilo udarivši u rame slučajnog prolaznika ili osetivši u autobusu slučajno parfem koji im se zariva u nos i ostavlja neizbrisiv trag,neki kroz svoje uspehe tražeći afirmaciju kroz njih od sebe i drugih ili možda neki pisanjem i pevanjem izazivajući reakciju u drugim bićima i uživajući na taj način gledajući simfoniju sličnih duša nekih ljudi koji se u sličnom smislu pronalaze. Hteli to ili ne to nam je u krvi i našem DNK lancu, osetimo to u svakoj ćeliji i svakim korakom kojim činimo, a da nismo svesni. Priroda nas samih je baš u nama i to nas čini savršeno nesavršenim i što pre to shvatimo, pre ćemo dostići to sopstveno savršenstvo, kojim bezuspešno pokušavamo menjati svet. Shvataš li da tvoj sledeći korak koji nehotice pustiš, kao bezbroj do sad može zgaziti uveli orahov list, koji će pući kao grm kad iz njega istrči preplašen zec i slediti srce prolaznika ispred tebe, učiniti da se okrene, pogleda te oči u oči kao da si nešto bitno uradio i nađete se očas posla u poziciji lovca i plena tako koji se gledaju hipnotišuće, čekajući ko će napraviti sledeći potez i odrediti sudbinu ko je tu lovac, a ko plen. Onda izaberete da se rodi osmeh, pa nastupe maniri u vidu izvinjenja i uz malo hrabrosti ponudi tu već neko rečima da otprati uplašenu stranu do kraja ulice bezbedno, kako je ne bih više lišće prepadalo. To posle kao lavina zna da krene, kojoj je jedna pahulja bila dovoljna da zakotrlja grudvu i na putu do dna, tražeći sebi slične i lepeći ih uz sebe, da postane moćna prirodna pojava koja pomera i planine.

Većina nas je svesna toga da ćemo utkati sebe u nešto veliko pre ili kasnije ali niko nas ne ograničava koliko puta ćemo pokušati, uspeti ili propasti, osim nas samih. Jednom sam čitao od nekih umnih ljudi, da je čovek ništa drugo do sud iz kojega se krvlju svojom preliva u drugi i tako u beskraj. Pre ili kasnije većina nas stremi tome kao glavnom cilju, a do tad sami biramo šta će nam biti prioriteti i sitne radosti, koje će iz nas čupati one najjače reakcije. Biraj sebe, biraj hrabrost, biraj usud i drzni se da kreneš napred, ka svom novom cilju najjače što želiš ali gledaj da to bude tvoj put i da na njemu ne rušiš tuđe svetove, jer svaka akcija stvara reakciju i baš poput one ideje koju sam ti na početku odao kako izglesa u mojoj mašti, neki opiljak tuđeg sveta koji si pogazio može da padne na tvoj put i oteža ti pravac pre ili kasnije.

Odluči se da odeš na razgovor za posao, kreneš zdravo da se hraniš, neočekivano da pokazuješ emocije, nađeš nekog od koga zanemiš, počneš da pevaš, pišeš kao što misliš… Utkaj sebe u nešto dok još možeš, bio to papir, aplikacija, pesma, osmeh nečiji, jer kad jednom neko zauzme tvoj put, ti postaješ svoj opiljak koji će gledati drugima, a i sebi samo da smeta.

Nemoj da te uplaši sad moje trabunjanje o smislu koji i sam tražim. Seti se mene sa početka i da sam i ja samo jedan mali tvorac koji stoji i dalje pred praznim papirom,koji je tek skupio hrabrost da slovima dotakne isti, pa ostavi trag koji će možda tvoje oči dotaći i ukoliko bar na momenat izazovem među nama onaj momenat u kome nešto klikne, možda tebe ovo podstakne da napraviš svoj prvi korak, a moj prazan papir postane puno srce koje ćeš smotati u oblik papirnog aviona i baciti među ljude slične nama koji žele da zajedno zakoračimo i naučimo da hodamo uspravne glave.

Prvi korak je razlika koja te čini da ne budeš nula.

Featured post

Svetionik

Sedim jutros nemo na poslu.
Sedim onako miran i sklupčan, na to mislim, a ne kako sedim po kosi poput neke zgrade koja postojanjem na istom mestu skuplja neku patinu vremena koja joj daje šarm. Imam veliki luksuz da na početku mogu da priuštim sebi ritual od sat vremena uz kafu i čiste misli najčešće.
Zamislim se tako kroz ogroman portal od 4 prozora i imam jako blizak pogled na ulicu i prolaznike. To je ono kad cimnem prvi srk, gorčina kafe se sudari sa kiselošću paste od nedavno opranih zuba i počnem da vrebam prolaznike. Postanem na kratko čovek koji tačno zna kad prolazi komšinica koja radi u domu zdravlja i u pola 7 izlazi iz zgrade, gde je rupa na kojoj ljudi najčešće upadaju kad se mimoilaze na trotoaru, par stepenika uz koje se penju oni koji se rano vracaju, komšija koji redovno nos kopa dok šeta psa. Uhvatim tako prolaznike koji se redovno sreću i smeškaju jedno drugom, a ostaju nemi, one koji prozbore par reči, a rado bi govorili međusobno ceo dan i one koji zajedno ulaze ljutiti u automobil jer im je to nužno.
Osećam se tako vantelesno. Na momenat zaboravim da moje telo postoji i oči me odvedu da gledam taj bal duša koji svako jutro pleše isti ples, sa po nekim novim igračem samo. Kad bi svim tim ljudima oduzeo odela, automobile, radna mesta… Pitam se kuda bi se njigove duše uputile? Dal bi osetile rasterećnje i dobile nove smerove ili se vinule u nebo od slobode osetivši se da su vreme izgubili u pravcima u koje ih je neko drugi odapeo, zarad sopstvenih sitnih smerova.
Osećam se tad kao da sam svetionik. Da toliko toga vidim i da bi mogao da ih sve zaustavljam i skrećem im živote sa par bliceva svojih reči ukažem na pogrešan smer i vratim ih na pravi kurs. Da prestanu gledati u telefone i kucati, da izvade po jednu slušalicu i čuju mir jutarnje prirode, stisnu petlju i pričaju međusobno, da lepa reč ne boli, već stvara gorčinu kad je upakuješ u sjajni papir prećutkivanja. Znam odavno da su svetionici prevaziđeni spomenici koji stoje na ivicama baš kao ja iza tog stakla i čekam svoj novi smer.

Lipa

Ti što čitaš ovo zapravo o meni samom znaš jako malo. Zapravo sam za tebe samo jedno obićno stablo. Naborane kore, ogromne krošnje i samo još jedna sitnica ma koliko velika bila koja ulepšava pejzaž dok ti prolaziš. 

Zapravo nije bilo tako oduvek. Posadili su me davno i dok si mali niko te ne primecuje, pa kad ojačaš i odrasteš malo, kao i u životu je odma. Svi bi da se oslone na tebe, sakriju iza tvoje senke, popnu ti se na glavu čak ako im dopustiš. Nekako sam ja odlučila brzo da odrastem i da moja kora bude jaka i naborana od velike borbe da ne može svako da se pripne na mene i krošnja da mi bude visoko. Ne znači to da nisam krila gore krošnju prepunu cvetova, samo nije bila za svakoga. Jednom sam se čak i zaljubila. Bio je to jedan mali dečak iz mog malog mesta koji je živeo u maloj ulici pored, svega tridesetak koraka od mene. Primetila sam ga dok je u kanalu ispod mene nekoliko leta sa društvom ležao u mojoj senci i pričao o njemu velikim životnim snovima. Posle je nekako skupio petlju i video da mu mirisom dajem znak da može da mi priđe. Davala sam mu da se popne visoko koliko je hteo i da nabere čak moje cvetove. Dopala sam se i ja njemu, znam to sigurno. Nosio je sa mene pune kese cveća sa porodicom, kako bi mu na zimu majka pravila od njih čaj. Želeo je da mu u to doba kad sam ogolje a bez listova i cveća i svima nikakva, soba miriše baš na mene. Odrastao je i otišao je naglo u veliki grad za svojim snovima ne znajući da već imam previše godina za ovaj svet. Uplašila sam da je zaboravio na malo mesto, malu ulicu i jedno obično drvo. Počela sam da se sušim i dozvolila ljudima da me poseku. Ogromno sam drvo i možda ako me poseku i založe, on uspe iz daleka bar još jedan poslednji put da me vidi, makar i kao dim i kroz maglu. 

Vratio se. Sada je čovek. Ima baš oko tridesetak nepunih godina. Tačno onoliko koliko je trebalo od njegove kuće do tog stabla. Došao je i ugledao samo suvi panj. Seo je na njega i u nemogućnosti da ga još jednom poslednji put obgrli, kroz sećanja to učinio. Rekli su mu za hrabrost drveta i da je te zime nekog spasilo i ogrejalo. On je obećao da će kad smogne hrabrosti u svojoj avliji da posadi baš jednu LIPU. 

Grb Srbije

Čitam ovih dana kao i ti,  kako ka našem nebu iz naše avlije upiru ka nebu sa podsmehom i praćkama prete. Znamo i dalje da je Bog davno postavio za nas dvoglavog belog orla, kao čuvara našeg naroda i spojnicu zemlje sa nebesima svetim.

Čuo si razne priče o nama i našoj istoriji. Da smo doseljenici, da smo Sloveni, da smo Sorabi narod najstariji, da smo Iliri, Vizantijci, Vavilonci, potomci Biblijskih sinova, pagani… Ma da nas je sam Bog ovde metnuo. Pričali su, pričaju i pričaće o nama još dugo. Kroz sve te priče je neosporno da smo bili veliki junaci nadasve i borci kroz život. Ne znam da li su se daleki pretci klanjali nekom bogu žita ili bogu sunca ali i da su to radili,bilo je to iz zahvalnosti Bogu koji je stvorio to Sunce i dao mu snagu da obasja zemlju da proklija žito i nahrani našu decu. Zna se da od kad smo dobili prvi put blagoslov da govorimo kroz pismo, dobili smo i našeg zaštitnika kao grb, koji će kasnije kroz sve naše borbe postati ponos nacije kroz vekove. Danas se pojavljuje VLADAN PAVLOVIĆ, koji Bogom datim perom cilja na našeg dvoglavog orla i hoće da ga zameni istim onim žitom, suncem ili nekom ružom, na šta bi trebalo da podseća novi grb. Tvrdeći da je stari grb bio kič, a da ovoj tobože simbolizuje mirno nebo. Zaboravlja ko je sačuvao njegovo porodično stablo do sad. Da je i veliki Knez Lazar rekao da Srbija nikad neće biti zrno pirinča da je neke vrane popasu. Da smo i u velikom boju na Kosovu imali junake poput Obilića i tragičara Brankovića i da se i dan danas veća dal su postojali ali se zna dobro ko je od njih simbolizovao izdaju i unapred kovao na novcu svoj grb. Znaj da je orao od pamtiveka simbolizovao krilima ruke ovog naroda i sa one dve glave pokazivao da gledamo ka svima jednako, da drži u kandžama skiptar jer se ponosi svojom prošlošću i mač jer će se boriti za svoju budućnost. Ne treba nama još jedan ratnik sa perom u ruci koji bi potezima četkice četiri ocila okrenuta leđima jedno drugome da ukazuju poverenje bratskim narodima i slogu pretvarao u neko zrnevlje žita ponovo. Tako bi druge grabljivice lakše mogle da nas popasu danas dok nam čerupaš zaštitnika. Taj orao se nosio na krilima nacije i štitio druge dok su bili još mladunci, štenad i bebe. Sad se nosi u srcu i kroz večnost. 

Trebaš otud Vladane Pavloviću još jednom pogledati u rečnik i bolje proučiti reč kič i reč tradicija, pa bi tu mogao i da zamisliš kakvim imenom će tvoje biti upisano u knjige istorije. 

Nešto između

Zatekla me je u mojoj velikoj biblioteci nemog i ostavila me bez teksta. Starost se pojavila naglo i donela mi usamljenost, a ona je bez pitanja ponela jednu pisaću mašinu da me teši i sakrije moju usamljenost od mene samoga. Tako sam na kraju svakog teksta koji sam upisao na njoj, mogao začuti zvuk, sličan onome kao da mi neko zvoni na vrata. Piši samo, šaputala mi je odzvanjajući mi po glavi. Ne dozvoli da me zameniš smrću i da te to ostavi bez teksta. Do sad si birao da budeš posmatrač mnogih života i sudbina. Tvrdio si da ne postoji vremeplov,a ceo život si gledao tuđe živote, misli i prošlost…pa čak i tuđa maštanja. Zar ti treba fantastičnija sprava od te koja ti je data, a traje samo zrnce vremena. Samo onoliko koliko jedan žeton na kome piše život ubačen u nju traje.

 Umreti necu nikada, samo cu se ušunjati zemlji pod noge, pa da vidim kakva su trava i cveće odozdo. Gledaću kako prima otiske onih koji su zaslužili da hode po njoj i kako briše tragove onih koji su uzalud i disali. Kao što voda može na nebo u vidu pare da se popne i opet kroz kišu da grune, tako i emocije ne nestaju. Posadimo ih samo našim telima kad odemo pod zemlju i ukoliko smo plodno seme isklijaće ljubav ponovo iz nas. Neko ostavi trag u delima, deci, rečima… Ma toliko načina ima da da ni ne primeti valjan čovek kad vreme dođe za taj počinak. Otud to da je niko nije spreman dočekao još ali zato sama ona pažljivo ne zaboravi nikoga. Ukradoh je sada malo vremenu, čak i ako znam da mi za nju ni blizu vreme nije ali neka zna da mislim o njoj

Prozor

Sećam se samo naglog pljuska i zvuka kiše koji udara o tlo poput lišća suvog kroz koje trči ranjena zver panično. Miris je ulazio munjevito u nozdrve i unosio miris prašine na kojoj sam stajao, a ja sam mogao samo da zažmurim nemoćno. Otvaram oči brzo i vidim samo prozor i mrak oko sebe. Odjednom je takav mir. Znam da sam u njenoj sobi koja je ogromna. Još je u vazduhu njenog mirisa dah i to je poslednje što imam zajedničko sa njom. Vidim svu tu veličinu sobe i ne shvatam zašto je po njoj išla u krug praveći vir koji ju je progutao. Trebala je samo da traži zrak svetlosti. Dopire pravo kroz prozor, a uvek nađe put do čiste duše, kao voda što stenu ume probiti. Kažu da samo tračak svetlosti svoj tami može dati besmisao ali samo ako gledaš ka njemu. Meni ostaje samo da se pomirim sa tim da je ona pronašla novi smer, a ja mogu samo da zažmurim i vratim se u realnost. 

Kula ka Vavilonu

Kažu da on nikad ne spava, da on ne vidi vreme i da nikad ni trepnuo nije,jer se baš i kod čoveka dok trepne sve promeniti može. Onda neka bude da ga je nešto trgnulo. Da je video tog dana da toranj koji grade ka njemu ne služi da bi se uspeli do njega, već da pokušavaju da ga dozovu, sami padaju u ambis još dublje.

Ne postoji taj toranj ili bilo šta materijalno što može povrediti ni čoveka ni većeg od njega.samo je energija ono što se oseti. Ljudi su je tog dana nagomilali na jednom mestu da misleći da dotiču nebo, zapravo gledaju unatraške. Zar isti ti ljudi kojima je sloboda data po rođenju, da zaborave to da smeju sve i pokušaju da dosegnu granice pred kojima se treba znati zaustaviti da počnu ići u nedogled i pucati po šavovima. Zar vi kojima je ljubav data u srcu sa je nosite, usuđujete se da je stavljate na kožu misleći da je veća tako ogoljena svima. Ko vam je nametnuo smerove, zanimanja, poslove i interesovanja, kad vam je data ovakva planeta koju za čitav životni vek ne možete pregledati. Jel vam paran broj ruku, nogu, očiju, komora u srcu, polova dzabe dato da na svetlu tražite svog para ili da se kao pacovi bez uma po mračnim ćumezima zabijate skrivajući vaše instinkte u moru ostalih duša kojima ni biće sa bezbroj tih istih udova zadovoljiti ne bi moglo. Kako ste dozvolili da jezik manjine sveže tolike blistave umove u kalup i vodi ih ka ambisu gordošću i neznanjem. Nema ovde znaka pitanja među svim mislima. Nema i dalje posle svega dileme da životom na zemlji učite postojati večno ostavljajući trag u trenu. Nema ni dileme da dajući vam drugu šansu ne čini se to samo dva puta. Vežući vam jezike po zasluzi, otvoriće vam se opet um.

Tog dana su kažu ljudi dobili jezike, boje, granice… Sve ono što im je pokazivalo smer jednima ka drugima, a ne da prerano ka nebu lete, pre nego što nauče da hodaju pravim tempom. Taj dan je bio toliko davno da su ljudi opet naučili da pogledima komuniciraju, a dan kada će odlučiti dal gledaju u pravom smeru će ubrzo doći opet. 

Vratar

Videvši je u tom trenu, zastadoh u mestu da joj pridržim vrata ne bi li je što duže pogledom držao. Obučen u čudan osmeh izazvan njenom pojavom, izgledao sam joj kao vratar držeči tako vrata ne bi li ušla na ta vrata u velikom stilu. Nisam se ni u sebi upitao šta unosi u život i koliko odnosi iz njega. Kako osmeh kao njen da pitaš išta kad učini da tvoje usne imitiraju njene i naprave momentalno isti takav oblik. Šta god da sam tad imao, ništa mi više nije bilo potrebno, osim da svakog dana budem tu i držim joj vrata na tren i čekam taj osmeh kao napojnicu. Samo jedan prilaz meni je bio dovoljan svakog prolaska pored. Prolaska mene kroz sva pitanja ko je ona i zašto sam ja kao nemi zid tu koji krije tišinu i čekam sa me ona svojim pitanjima iscrta kao grafitima. Rešio sam da razliku između držanja vrata koja bi me na kraju zalupila po licu napravim hvatajući nju za ruku. Kralj se postaje korakom napred i hvatajući za ruku, a ne stajenjem po strani i noseći teret. 

Amajlija

92ab6cfb6117ae4d74733bc839035348--tumblr-couples-teen-couples

Kada bih mogao taj osećaj kad je ugledam nekako da rasprostrem na ceo svoj život.Bio bi to pokrivač od koga se nikad ne bi osećao hladno više.

Čudno je to kad običan sjaj nečijih očiju izazove momentalnu toplotu tvoga bića. Poput uzbuđenja dok čekaš da baciš prvu petardu kao dete u novogodišnjoj noći i odraslog koji bi na badnje veče da se ogreje uz plamen i oseti bar na kratko kako je biti dete. Divno je osetiti bojaz da veruješ u nešto i plašiš se da veruješ u to, ne bi li ga nekim glupim sujeverjem urekao da se ne ostvari.
To je razlog što te umotavam u veo tajne, sjajnim papirom svoga zagrljaja. Da budeš amajlija samo za mene, a ruke čim maknem da čujem kako šuškaš na mestu u kom mene čekaš.

Blog at WordPress.com.

Up ↑